Одјељење 6-2 и наставница Радмила Трифковић су ових дана добили писмо од чувеног Ранка Рисојевића, писца дјечијих књига.

Драги пријатељи, са задовољством вам, овог 28. јануара 2022. године дајем на читање писмо које сам написао другарима у Вишеград, који ове године читају мој роман „Дјечаци са Уне“, све захваљујући њиховој наставници Радмили Пецикоза Трифковић. Сагласна је да ово писмо читате и ви. Па вам га и подастирем, како се то у моје вријеме говорило. Уз писмо је и моја сличица са Дрине, према чувеном мосту.
Драги моји другари из Вишеграда,
Обрадовао сам се овим позивом ваше наставнице Радмиле да вам напишем нешто везано за моју књигу „Дјечаци са Уне“ коју сте прочитали преко љета и сада ћете о њој разговоарати, нешто и написати. Све је то сада другачије, јер се не видите, јер не сједите у својим школским клупама, не можете да се договарате, да се дружите. Али ја вјерујем да се ви ипак дружите, да сте повезани, не само интернетски. Нека вам наслов моје књиге не смета јер нисам написао „Дјечаци са Дрине“. Ех, што бих то волио. Каква ријека, какве обале, какви изазови. Доћи на Дрину са другарима, и другарицама, јер то је исто, мада није у потпуности. Пецати рибу, пловити Дрином, стајати на чувеном мосту и гледати одозго и повремено пљуцкати у воду, као да шаљеш поруку онима који су низводно. Дивно је имати такву ријеку. Све што сада доживите скупа са својим другарима биће вам драже од било чега што имате јер вам је то неко купио. Мада је и то важно. Као што је важно да оставите мобилни и загњурите се у неку књигу као у свјежину Дрине воде. Која је то пустоловина – читање. Сваки пут када сам био у Вишеграду, видио сам себе као дјечака који гледа свијет око себе на свој начин. Лијепо је тако одрастати. Немојте дијелити своје другове из разреда и школе по вјеронауци. Очајан сам када то видим и чујем. Ви сте другари. Лијепи град Вишеград ваш је град. Он се може само вољети, али да бисте га вољели треба да и он воли вас. Мислим да то можете ако му помогнете. Књига „Дјечаци са Уне“ говори баш о томе, шта сам узео од моје Костанице и шта ми је Костајница дала. Тада смо били сиромашни као црквени мишеви, али смо били срећни у нашим играма. Желим да и ви осјетите ту срећу, када заспивате и када се будите. Погледајте кроз прозор, сваки дан је диван да се изађе напоље и дружи са другарима.
Ето, другари моји од мене толико. Поздравља вас и воли писац „Дјечака са Уне“, Ранко Рисојевић, који живи у Бањалуци, на ријеци Врбас. Не бих могао да живим у граду без ријеке.
28.1.2022.
Ваш Ранко Рисојевић